Nedavno je na Fejsbuku jednog naprednjaka otkrivena fotografija iz vremena kad je bio radikal kako stoji na ogradi i obavlja malu nuždu u fontanu ispred zgrade Haškog tribunala. Verovatno čovek nije znao kako se na holandskom kaže: “Gde je klozet?”

Nije isključeno da bi ceo muški deo Glavnog odbora SNS danas organizovano stao na tu ogradu i otkopčao šlic, ali su u međuvremenu saznali gorku istinu: “Šoranje u fontanu ispred Haškog tribunala može da uspori naše evropske integracije” – kako im je preneo premijer na dugim časovima transcendentalne meditacije.

Pa radije kada nekim čudom zabasaju u Hag slučajnog prolaznika pitaju: “Where is the toilet?” Ili na holandskom: “Pardon, waar is de W.C.?” Ili na nemačkom: “Wo ist die Toilette, bitte?”

Zato što su u međuvremenu postali svetski ljudi koji ne šoraju po fontanama, ali svaki od njih ima životnu želju da bar još jednom stane na tu ogradu i fotografiju okači na Fejs. A da ga pritom niko ne vidi. Posebno ne premijer.

Koji bi se, doduše, i sam vrlo rado uspentrao na ogradu fontane ispred Haškog tribunala, ali u poslednje vreme, kako je posvedočio Zoran Babić, može i po 14 sati da ne ide tamo gde i car ide peške. I gde premijer, verovatno, takođe ide peške. Mada ne tako često ko car.

Negde u vreme kada su Radovanu Karadžiću prestali da pevaju odmetničku pesmu “Siđi, Rašo, sa planine”, pa je otišao u pravcu Haga, odmetnuti radikali su počeli da pevaju pesmu: “Siđi, Aco, sa fonatne”, pa je on otišao u pravcu Evrope. I uopšte ne liči na sebe.

Duhovni istraživač i iscelitelj dr David Dabić, takođe, kada je uhapšen, uopšte nije ličio na Radovana Karadžića. Više je ličio na ”kilavog Radovana”. Prema opisu pouzdanih očevidaca, slepih guslara, nestalo lice Radovan je izgledalo sasvim suprotno od onog bradatog Davida sa naočarima i perčinom, gurua alternativne medicine koji se šunjao po novobeogradskim blokovima i jeo palačinke sa brusnicom.

”Sinu munja sa mračnih visina, a mutna se zatalasa Drina, sinu oganj, a iz ognja toga, eto vođe srpskoga naroda, krst mu zlatni u desnici sija, svak bi reko gromovnik Ilija” – opisivali su slepi guslari Radovana u bekstvu, a onda se pojavio onaj doktor David, smotani stručnjak za tihovanje i trancendetalnu meditaciju.

Tako da je ostalo nejasno da li je uopšte u pitanju taj što su ga tražili preko guslarskih oglasa tipa: ”Siđi, Rašo, siđi sa planine, nisi siš’o četiri godine. Radovane, jelika te krije, čuvaju te vuci s Romanije”.

Pa je kompletan epski opus slepih zaštićenih svedoka, guslara, morao da se menja u skladu s novonastalom situacijom, jer je utvrđeno da je ”gromovnik Ilija” umesto na planine, uglavnom išao na tribine o kvantnoj energiji. Te je bilo dovoljno pretumbati guslarske stihove i dobiti novi hit: ”Siđi, Rašo, sa tribine, donesi nam medicine; Celo srpstvo boli glava, daj nam Rašo, lekovitih trava; Brate Rašo, mori me migrena, ima l’ tamo na tribini žena; Amajlija mu u desnici sija, svak bi rek’o – bioenergija”.

Ispostavilo se da su haški optuženici ljudi koji istražuju kako da se pretvore u duha. Kad se pretvoriš u duha ne može niko da te vidi, ni šofer na liniji 706 za Batajnicu, ni CIA, jedino može da te ugleda slepi guslar, ali od njega nema nikakve vajde pošto policija, CIA i MI6 ne uzimaju za ozbiljno izjave onih koji imaju dioptriju veću od minus petnaest.

Zato je D.Dabić bio duhovni istraživač & iscelitelj, pa se među mlađim naraštajima stvorio dojam da je srpski narod tokom devedesetih predvodio sve sam go ludak. Te nije ni čudo da je dr Dabić najviše vremena tokom bekstva provodio u ugostiteljskom objektu “Luda kuća”.

Neki od Srba su u Hagu završili zbog genocida, a neki, poput Šešelja, jer su pričali glupe viceve po Minimaksovizijama. Recimo, da Hrvate treba klati viljuškama, kašikama, kutlačama, stolnjacima, tanjirima, salvetama, čačkalicama i ostalim escajgom. Po mogućstvu zarđalim.

Neke su tokom boravka u Hagu zaboravili čak i kumovi, pa je utvrđeno da je najgore u životu biti jak na rečima i kum sa naprednjacima.

Pre osam godina, baš u danu kada je štampa otkrila da je tek uhapšeni dr David Dabić bioneregijom uspešno pokretao spermatozoide, otkriveno je da alter ego dr Radovana Karadžića ima još neke skrivene bionergetske sposobnosti. Osim spermatozoida, on je bionergijom umeo da pokreće i radikale.

U daleko većem broju od spermatozoida, radikali su se tada okupili na ”Svesrpskom saboru”, gde je pravo javnog govora imao svaki koji je organizatorima unapred dostavio svoje izlaganje na sedamdeset osam gusto kucanih strana. Tako da je ”Svesrpski sabor” trajao tri sata, a jedan od govornika bio je Aleksandar Vučić, čovek koji se u to vreme uspešno pokretao bioneregijom dr Davida Dabića, dok se sada uspešno pokreće bioenergijom Angele Merkel, a povremeno i transcendetalnom meditacijom Tonija Blera.

-Hvala što ste došli u ovolikom broju i pokazali da Srbija nije umrla iako je ubijaju i Boris Tadić i zlikovci sa Zapada – vikao je tada Vučić, a publika prekidala njegov govor povicima “Tadiću ustašo” i “Aco Srbine”. Dok mu sada uglavnom viču samo „Tadiću ustašo“, jer ga niko suštinski ne razlikuje od Tadića. Vučić je, zapravo, prvi otkrio da je „srbovanje“ odlična stvar za jednokratnu upotrebu.

A dr Dabić prvi je otkrio da je maskiranje odlična stvar. Dok te ne otkriju.

Hag je oduvek bio ugledni teatar apsurda – samo tamo ste mogli da vidite kako bivšem predsedniku Predsedništva SFRJ Bori Joviću zvoni mobilni telefon usred svedočenja, a on neće da se javi, jerbo je u romingu. A to, burazeru, košta više od doživotne robije!

Ili kako Šešelj ulaže primedbu na prevodioca koji je pogrešno preveo tekst pesme koju su pevali srpski dobrovoljci.

– Kako može prevodilac da kreira završnu reč tužilaštva? – upitao je svojevremeno Šešelj i zatražio da se iz službe izbaci prevodilac koji je tekst “Slobo daj salate, biće mesa, klaćemo Hrvate”, preveo kao: “Ej, Hrvati, al’ ćemo vas klati, pola klati, pola psima dati”.

Zato su u početku direktni haški prenosi bili gledaniji od “Parova”, iako treba brinuti za ljude koji su spremni da sede po ceo dan pred malim ekranom i uživaju u uglavnom monotonoj konverzaciji na liniji tužilac – prevodilac – zaštićeni svjedok.

Tužilac: Jeste li vi videli te kamione?

Zaštićeni svjedok (metaliziranim glasom): Koje kamione?

Tužilac: Pa te kamione…

Zaštićeni svjedok: Nisam bio tu, ali video sam.

Tužilac: Koje su oznake imali ti kamioni?

Zaštićeni svjedok: Srpske.

Tužilac: Koje su karburatore imali ti kamioni?

Zaštićeni svjedok: Srpske.

Tužilac: Koje su retrovizore imali ti kamioni?

Zaštićeni svjedok: Srpske.

Tužilac: Koji je to mesec bio?

Zaštićeni svjedok: Rujan.

Prevodilac: Avgust…

I tako je to trajalo godinama, ali su se pojavile turske serije, pa je gledanost haških drastično opala. Što će reći – na Hag su ovde svi zaboravili – i direktne prenose odande pratili bi jedino ako u Hagu završi Sulejman Veličanstveni. Ili ako Zmaja od Šipova eventualno optuže za genocid, a Macu Diskreciju za združeni zločinački poduhvat. Tako da je prenos presude Radovanu Karadžiću imao manji rejting od izbacivanja Zmaja od Šipova iz “Parova”, iako tu nema neke sličnosti. Osim što će “Parovi”, kako je krenulo, trajati bar 40 godina.

A toliko će izgleda trajati i premijer dok se ne otkrije. Tačnije, dok se ne popne na onu fontanu.