Premijer Vučić i predsednik Toma su u jednoj fazi svog delovanja ličili na pokret “Mosta je bilo”, koji je bio avangarda pokreta “Dosta je bilo”.

Beše to u vreme kada je Srbija prkosila celom svetu sa pratećim planetama, pa je svaki most koji su branili prkosno zagledani u nebo u međuvremenu bio srušen. Zato su sada, za dve godine četvorogodišnje vlasti, prema rečima premijera – izgradili ukupno 267 mostova.

Tako da Srbija trenutno obiluje mostovima, ali joj manjka spomenika. Naročito spomenika onim sobama koje su bili žive u vreme kad su predsednik Toma i premijer Vučić predvodili pokret “Mosta je bilo”, ali su spletom nesrećnih okolnosti prestale da bude žive. Na radost premijera Vučića i predsednika Tome.

Postoji, naime, teorija po kojoj je Srpska napredna stranka nastala tako što su nekom akademskom vajaru u atelje isporučili sirovinu iz Centralne otadžbinske uprave Srpske radikalne stranke i rekli mu, u opkladu: “Ajd’ se kladimo da od ovog ne možeš ništa da napraviš”.

I onda je on sedeo, razmišljao, te od sirovine iz Centralne otadžbinske uprave napravio ogromnu skupinu Rodenovih “Mislilaca”. Od koje se formirao Glavni odbor SNS.

A svaki Rodenov “Mislilac” ubeđen je da je spomenik. Što i nije daleko od istine.

Sve je dobro dok premijer Vučić ne počne sam sebi da diže spomenike. Međutim, poučen čuvenom sentencom predsednika Tome: “Ako vidite negde Aleksandra Vučića recite mu da je i Tito imao problem sa nogom u dupe sopstvenim spomenicima”, premijer je rešio da za početak podiže spomenike drugima, zato što će, kako stvari stoje, oni jednog dana vrlo lako postati spomenici njemu.

– Samo zameniš glavu na spomeniku i eto mene! Zato bi trebalo dizati što više spomenika, jer na spomeniku ionako niko ne obraća pažnju na telo, već na glavu – objasnio je premijer najbližim saradnicima iz skupine Rodenovih “Mislilaca” svoj tajni plan.

Pa nije daleko dan kada će Vlada Srbije doneti specijalnu Uredbu o zameni glava svih spomenika glavom premijera Vučića.

Što će verovatno izazavati izvesne probleme u praksi.

– Halo, Stefanoviću! – urlaće preko telefona premijer jednog dana na glavnog izvršioca Uredbe o zameni glava svih spomenika glavom premijera Vučića, šetajući beogradskim Trgom republike.

– Kažite, šefe! – reći će Stefanović.

– Vidim da ste na glavu Kneza Mihaila stavili moju glavu! – urlaće premijer stojeći na sredini Trga republike.

– Da! Zar vam se ne sviđa? – pitaće znatiželjno se Stefanović.

– Jesam rekao! Ali nisam rekao, majkoviću, da i glavu konja Kneza Mihaila zamenite mojom glavom! – nastaviće da urla premijer gledajuću u konja Kneza Mihaila koji ga je neviđeno podsećao na njega.

A i Knez Mihailo ga je neviđeno podsećao na njega.

– Jao, izvinite, ali u Uredbi Vlade lepo piše: zameniti glavu svim spomenicima glavom premijera Vučića… – nastaviće da se pravda Stefanović ovim malim akademsko vajarskim gafom.

Premijer je, naime, pre neki dan odlučio da podigne spomenik Zoranu Đinđiću, za koga je i kada je ovaj bio živ žarko želeo spomenik, pošto se spomenici obično dižu licima sa uredno overenim izvodom iz matične knjige umrlih.

Ta vekovna težnja premijera Vučića da podigne spomenik premijeru Đinđiću konačno je dočekala formiranje Republičkog odbora za podizanje spomenika Zoranu Đinđiću u kome će garantovano sedeti: Vučić Aleksandar, Nikolić Tomislav, Ulemek Milorad, Jovanović Zvezdan i ostali zaslužni građani iz najbližeg okruženja premijera Đinđića.

Dakle, ljudi koji su stalno brinuli o njemu – neki su ga non-stop držali na oku, poput Jovanovića, a ostali mu davali dobronamerne savete: ”Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema s nogom”, poput Nikolića, specijalnog savetnika svih ljudi koji nose gips na nozi.

Opet, Nikolić je u većem delu svoje karijere spadao u one ljude koji novi stan nisu birali po lokaciji, broju soba, prostranosti, okruženju i osvetljenju, blizini prodavnice, škole i vrtića – njemu je za toplo porodično gnezdo najbitnije bilo ime ulice.

Radikal kad se namerači da ošacuje gajbu, on agenta za nekretnine prvo pita: ”Kakvo je ime i prezime moje nove ulice?”

Cena im takođe nije bila važna – pošto su stanove i ovako dobijali od poreskih obveznika države Srbije a onda ih otkupljivali od skromne radikalske ušteđevine.

Tako je posle ”Ženidbe Milića barjaktara” najčuvenija epska pesma pret-nezavisno-kosovskog ciklusa bila ”Selidba Tome Grobara”. Tomi se naime nije sviđalo ime Bulevar Zorana Đinđića, pa je postao prvi Srbin koji se iz stana iselio zbog table koja je visila na ulazu u zgradu.

– Stan je odličan! Ali, nervira me ova tabla – ponavljao je agentu za nekretnine Vučiću, pa se teatralno iselio, da pokojnog Đinđića ne bi viđao kad god izađe ispred zgrade. Obešenog na zid.

Opet, napredni deo srpskih radikala imao je u to vreme neviđen talenat da drži prigodne govore na parastosima, sahranama i hajkama na vukove. Kad je ožalošćena rodbina htela da rastera pogrebnu povorku, plaćali bi nekom radikalu da kaže koju lepu reč o pokojniku. Tako je Aleksandar Vučić, persona non grata svih zadušnica, napravio uvertiru za parastos Zoranu Đinđiću pošto je na treću godišnjicu njegove smrti optužio Ružicu Đinđić da se „debelo ovajdila i upala u kriminal uhodanim stopama svog supruga“. Ali, ko se toga danas seća u srpskoj kokošijoj memoriji.

Vučićeva karijera bila je totalno bulevarska – kretala se od Bulevara Zorana Điniđića do Bulevara Ratka Mladića, a sada je krenula u obrnutom smeru.

Pa je pre neki dan upao kod nekog akademskog vajara da se raspita pošto je jedan običan spomenik sa zamenjivom glavom. Razgledao je katalog i došao na strašnu ideju – da u ime svesrpskog pomirenja podigne spomenik Ratku Đinđiću.

Faktički, to vam je spomenik Zoranu Đinđiću sa onom karakterističnom Mladićevom kapom.

– Jeste malo kičasto, ali ta glava će ionako jednog dana da se menja – objasnio je zapanjenom akademskom vajaru. Platio unapred i otišao.

I pošto je aktuelni trend da se spomenici podižu svima kojima su prethodne vlasti zaboravile da podignu spomenik, treba očekivati nove ideje.

– Srpska napredna stranka će do 2019. podići spomenik Slavku Ćuruviji! – najaviće uskoro i garantovano premijer, pa će se u Srbiji verovatno javiti zanimljiva pojava.

Rodbina pokojnika obično nije prijavljivala smrt svojih najbližih da bi i dalje primala njihovu penziju, a sada će godinama kriti smrtni slučaj u familiji da im Vučić kojim slučajem ne bi podigao spomenik.