Naslov u Kuriru bio je jeziv: “Zoljom pokušao da ubije ministra Stefanovića!”

Čitajući samo naslov već ste mogli da zamislite tu scenu: atentator u rukama nosi ručni raketni bacač M80, individualno protivoklopno sredstvo pešadije, prilanja ga na rame, cilja ministra Stefanovića i sa zločestim smeškom, pre nego što povuče obarač, hladnokrvno kaže: “Hasta la vista, baby!”

– Pazi, Nešo, raketa! – zamišljate kako mu viče šef obezebeđenja u oprobanom stilu: “Pazi, Mirko, metak!”

Ministar Stefanović se hitro saginje i kada mu protivoklopna raketa proleti tik iznad glave, zahvali se šefu obezbeđenje, nekom Slavku.

– Hvala ti Slavko, spasio mi život! – kaže mu ministar Stefanović sa svojim karakterističnim izrazom lica čoveka sa hroničnom hunjavicom. Zvanom kijavica.

Onda šef obezbeđenja pozove premijera.

– Šefe, Stefanovića pokušali da ubiju zoljom! – viče šef obezbeđenja kuće ministra Stefanovića u slušalicu telefona.

– Oljom!!! Jesam li vam ja rekao da će ta veštica kad-tad pokušati da nas likvidira! Luda žena, keve mi!– viče premijer, uzbuđeno.

– Ne Oljom, zoljom! – viče šef obezbeđenja.

– To je ona sigurno! Jeste li je pitali kako se preziva? – viče premijer.

– Kako se preziva zolja!? – zapanjen je šef obezbeđenja: “Ali šefe, zolja nema prezime! Zapravo, nijedan ručni raketni bacač nema prezime. Oružja, znate, nemaju prezimena, samo imena”.

– Ma nemoj! A je l’ Kalašnjikov prezime ili ime? Nemate vi pojma! Proverite da se ručni raketni bacač kojim slučajem ne preziva Bećković! – uporan je premijer.

– Uh…Uh… Znate… – muca šef obezbeđenja.

– A koje mu je srednje slovo! Da nije M? – ali zato ne muca premijer.

– Pa, vidite, srednje slovo ručnog raketnog bacača jeste M. Zapravo M80! – odgovara šef obezbeđenja.

– Aha! M80! To je od Matija, on za koju godinu puni 80 godina. Dakle, bio sam u pravu! Hoću sutra u novinama da vidim naslov: “Olja M80 Bećković pokušala da ubije ministra Stefanovića zoljom”.

U realnosti, međutim, naslov je bio: “Zoljom pokušao da ubije ministra Stefanovića!”, ali tek ako ste baš toliko dokoni pa u novinama sem naslova čitate i tekstove, mogli ste saznati da je stvar suštinski drugačija, takoreći suprotna.

Mladić inicijala M.M. zatekao se ispred kuće ministra Stefanovića, bez zolje, ministar je u to vreme spavao, ali se mladić M.M. uporno drao kako hoće sa njim da razgovara. Onda je, kako piše Kurir, video da obezbeđenje kreće ka njemu, pa je zapretio da mu ne prilaze.

– Pobiću vas sve! Pripremio sam zolju i pištolj, obračunaćemo se – rekao je on, prema tekstu Kurira, mnogobrojnom obezbeđenju i ostaloj rodbini, koji su ga ubrzo neutralisali.

Iz čega se može zaključiti da je pravi naslov trebalo da bude: “Pokušao da razgovara sa ministrom Stefanovićem, a onda rekao obezbeđenju da je zaboravio da ponese zolju”. Ili makar: “Pokušao da ubije obezbeđenje ministra Stefanovića zoljom i pištoljem koje je spremio, ali nije poneo! Kreten!”

Atentatori su u stara dobra vremena nosili vizit karte na kojima je pisalo: “Koljem po kućama”. Pojavljivali su se obično u vreme svinjokolja i bilo ih je lakše locirati od ovih današnjih atentatora jer su uvek nosili duži nož i kazan za čvarke.

Ovi današnji nose vizit karte: “Koljem po kućama zoljom” ili “Zoljom koljem po kućama” i pojave se obično kada im se niko ne nada. Ali pritom ne nose zolju, oružje neobično komplikovano za sakrivanje ispod jakne. Mada ih i pored toga uhvate zbog olakšavajuće okolnosti – prilikom atentata zoljom uopšte nisu nosili zolju. Jer da su nosili zolju, valjda bi ih neko primetio pre atentata zoljom.

– Dečko, gde si poš’o?! – urla obezbeđenje ministra Stefanovića primetivši nekog giliptera kako se mota okolo.

– Hoću da razgovaram sa njim! – viče atentator.

– Baš si u ponoć naš’o da razgovaraš s ministrom! A koja je tema, ako nije tajna? – pita obezbeđenje.

– Oko ove emisije. Hoću da znam zašto on mrzi Republiku Srpsku!? – kaže atentator.

– Republiku Srpsku! Dečko, pa on nije pominjao Republiku Srpsklu dve godine ni u jednom intervjuu! – kaže obezbeđenje koje zna napamet sve ministrove intervjue u periodu 2014 – 2016 jerbo ga u stopu prati čak i kada daje intervjue, zbog čega imaju beneficirani radni staž..

– Nije pominjao Srpsku! A ono što je rekao: “Budale”! – uporan je atentator.

– Jao, dečko, pa ti si pogrešio! To nije on! – kaže obezbeđenje.

– Kako pogrešio!? Izvinite, je l’ ovo kuća Zorana Kesića? – pita atentator.

– Ma kakvog Kesića, čoveče! Greška! – kaže obezbeđenje ministra Stefanovića smejući se grohotom.

– Auuu, izvinite, molim vas. A da ne znate slučajno gde živi Zoran Kesić? – pita atentator.

– Jok, ti znaš! Mi smo policija, znamo sve adrese! A šta će ti lice Kesić Zoran? – pita obezbeđenje.

– Pripremio sam zolju i pištolj, obračunaćemo se! – kaže atentator.

– Odlično! Slušaj, ovako: ideš odavde dve ulice desno, pa na trećem semaforu skreneš levo, onda prva poludesno, videćeš jednu radnju za hemijsko čišćenje. I tu je Kesić. Ne možeš da promašiš. Crvena zgrada, peti sprat, na vratima piše “Kesić” – objašnjava mu obezbeđenje.

– A da ne znate slučajno kako se rukuje zoljom? – pita atentator.

– Jok, ti znaš! Daj tu zolju da ti objasnimo i begaj da te naši oči više ne vide! Među nama: ne poznajemo se ako te uvate!- kaže obezbeđenje.

– Deal! – kaže atentator.

I tako je to: kreneš da ubiješ Kesića, a završiš na pristupnoj saobraćajnici vile Stefanovića. Život piše romane, a ponekad piše i krivične prijave, što bi rekao Dostojevski.

Ima, međutim, jedna sličnost između ručnog raketnog bacača M80 zvanog zolja i ministra Nebojše. Zolja je bestrzajno raketno oružje za jednokratnu upotrebu, koje karakterišu jednostavnost, pouzdanost i mala masa.

I ministar Stefanović je takođe bestrzajan, jerbo nikada niste mogli da vidite kako se iz nekog razloga trza. Uglavnom, njegova faca je mešavina dva remek dela – “Mona Lize” i “Devojke u plavom”.

Namenjen je takođe za jednokratnu upotrebu, a karakterišu ga jednostavnost, pouzdanost i mala masa.

Pljunuta zolja. S tim što ministra Stefanovića niko nikada ne bi zaboravio. Ko onaj atentator zolju.