“Šetao sam s prijateljima, sunce je zalazilo, nebo se pretvaralo u krvavo crvenu boju. Odjednom sam se osetio iscrpljenim, zaustavio sam se i oslonio na ogradu: video sam krv i plamene jezičke iznad plavo-crnog fjorda i grada. Moji su prijatelji nastavili hodati, a ja sam ostao, drhteći od nemira, i osećao sam beskrajan krik kako prolazi prirodom”.
Ovim rečima je norveški ekspresionista Edvard Munk opisao nastanak svog remek dela “Krik”.
“Sedeo sam u kafani, sunce je zalazilo, pušio sam tompus, video sam krvavicu i kelnera koji donosi teleću glavu u škembetu. Odjednom sam se osetio iscrpljenim, moj prijatelj je nastavio da puši tompus, a ja sam stao, drhteći od nemira, jer sam za susednim stolom primetio jednog kretena iz BIA, osećao sam beskrajan krik kako prolazi kafanom”. Ovako je srpski ekspresionista Ivica Dačić, opisao nastanak svog remek dela “Krik”, objavljenog na sajtu “krik.rs”.
Dačićev “Krik”, za razliku od Munkovog “Krika”, ima svoj nastavak. Zato što se na Munkovom “Kriku” ne pojavljuje Miša Banana, impresionista ovdašnji, nazvan tako jer je pola SPS-a bilo impresionirano njegovim likom i delom, ko da su upoznali Edvarda Munka, glavom i bradom.
A zapravo niko nije imao pojma o kome se zapravo radi.
-Mene niko nije upozorio ko je Miša Banana – ponavlja ovih dana Ivica Dačić: “Ja sam bio ubeđen da je to neki propali taksista koji me zna sa televizije” – provejava iz svakog njegovog odgovora.
-Pa dobro, imamo vaše snimke i sa Slobom Miloševićem – dosadni su novinari.
-Mene niko nije upozorio ko je Sloba Milošević – ljut je Dačić.
-A evo i snimaka sa Borisom Tadićem! – nastavljaju novinari.
-Mene niko nije upozorio ko je Boris Tadić – besan je Dačić.
-A evo i snimaka sa jednom gospođom bez gaća – nastavljaju novinari.
-Mene niko nije upozorio da je to skrivena kamera – kriči Dačić.
-A evo i snimaka sa nekim koferom – nastavaljaju novinari.
-Mene niko nije upozorio šta je u koferu – urliče Dačić, jer on, tako nekako, uvek poslednji sazna s kim je sve sedeo po kafanama, po strankama, po stanovima, po TV studijima i po koalicijama. Što ukazuje da Ivica Dačić nije baš neki poslednji krik tehnike, kao što izgleda. Nekako je uvek na ivici zakona. Naročito Marfijevog.
Otud valjda prvi član Marfijevog zakona glasi: Ako nešto može da pođe naopako, poći će naopako, a drugi član Marfijevog zakona glasi: Ako nešto može da pođe naopako, poći će naopako Ivici Dačiću.
Jednostavnije rečeno: to što slučajno može da se desi Ivici Dačiću, nije se desilo ni Andreju Vučiću. Kome se takođe u životu sve dešava slučajno, pa treći član Marfijevog zakona glasi: Ako nešto ne može da pođe naopako Ivici Dačiću, poći će naopako Andreju Vučiću.
Sudeći po snimcima i izjava neodbeglih aktera, Miša Banana je progonio članstvo SPS-a na ulici, po ugostiteljskim objektima i na radnom mestu.
Recimo, Vanja Vukić, šef Dačićevog kabineta, pre neki dan je izjavio povodom svog snimka sa Mišom Bananon na ulici: “Ja ovog čoveka prvi put vidim. Mislim, ne znam ko je. Znači, priđe vam neki čovek na ulici i kaže vam bilo šta”.
Valjda je to bilo ovako: ide Vukić Vanja ulicom, kad neki tip zaustavi baš Vukić Vanju, umesto da zaustavi agenta s kamerom koji je išao iza Vukić Vanje.
-Ej, mali… – dobaci mu Banana.
-Ko? Je l’ ja? – okreće se oko sebe Vukić Vanja.
-Ti, ti! Kaži mi, molim te, kako odavde da stignem do zgrade SPS-a? – pita ga Miša Banana, jerbo vam je to tako, znači, priđe vam neki čovek na ulici i kaže vam bilo šta.
-Imate sreće! Upravo idem odande! Znači, vidite onog tamo čoveka što nas snima… – rekao je Vanja Banani.
-Vidim! Je l’ to neki rijaliti? – pita Banana.
-Ne, ne… Slušajte me pažljivo. Ne idete kuda ide on, nego skrenete desno, pa se onda okrenete da vidite da l’ vas prati, pa onda skrenete levo, pa se opet okrenete… Ako vas prati, skrenite opet levo… I tako sve dok vas ne izgubi iz vida. E, onda pitajte prvog prolaznika da vam objasni gde je zgrada SPS i ne možete da promašite – tako je valjda Vanja Vukić objašnjavao slučajnom prolazniku Miši Banani kako da najbrže stigne do sedišta SPS-a, a da to pritom ne završi u svim vestima septembra 2015.
Dačićev “Krik” nema veze samo sa Munkom, već i sa Ejzenštajnom. To je najbolji nemi film posle “Oklopnjače Potemkin”, pa se pola Srbije ovih dana dere: “Ton, pusti, ton”, ko Flojd u “Nacionalnoj klasi”. Te je jedan tabloid angažovao čitače sa usana, da rastumače sadržaj sastanaka sa Mišom Bananom, posle čega će valjda da nam rastumače i o čemu se radi u “Oklopnjači Potemkin”. Čitači s usana ništa epohalno nisu primetili u razgovoru, jer ko bi uočio išta sumnjivo u dijalogu:
Miša Banana: Je l’ šmrčeš?
Dačić: Nisam bio prehlađen, da kucnem u drvo, od zimus…
Miša Banana: Mislim, oćeš belo?
Dačić: Belo? Aaaa, oćeš neko predjelo da naručimo, sir, kajmak, beli mrs…
Miša Banana: Ma jok, bre, oćeš koku?
Dačić: Žilava mi je koka, ja bih pre neku piletinu sa susamom…
Miša Banana: Darko te pozdravlja…
Dačić: Darko Pančev! Gde si ga sreo?
Miša Banana: Ma ne taj, bre… Ovaj zabranjeni Darko…
Dačić: Zabranjeni!? Aaa, ovaj Darko i Marko iz “Mentalnog razgibavanja”! Pozdravi i ti njega…
Miša Banana: Joooj, Ivice, ala lupaš! Ovaj Darko na Š.
Dačić: Na Š!? Misliš, Šešelj!? Zar se on ne zove Vojislav?
Miša Banana: Uh, bre! Ovaj na prva tri slova Šar.
Dačić: Šarović! Što bi mene pozdravljao Nemanja Šarović?
Miša Banana: Aman, bre, čoveče, D. Šarić!
Dačić: Kažeš D. Šarić? Aaaaaaa, Dragana Šarić! Misliš da ja ne znam da je pravo ime Bebi Dol – Dragana Šarić? Pozdravi je puno. Obožavam onu njenu pesmu: “Braziiil, Španija, Kolumbija, Kuba i Amerika, samba, rumba, ča-ča-ča…”
Miša Banana: Eeee, Kolumbija! D. Šarić je trenutno u Kolumbiji, to sam hteo da ti kažem!
Dačić: Bebi Dol u Kolumbiji!? Nisam znao. Zar ona nije na “Farmi”?
Miša Banana: E, ubiću se, keve mi!
I tako je to bilo, garant. Srećom, ne vidi se kraj snimka, jer bi on rešio misteriju nestanka Miše Banane.
Miša Banana se zapravo ukokao tog popodneva u kafani posle tajnog sastanka sa Ivicom Dačićem. A ko se ne bi ukokao?