Pre pojave Vučić Aleksandra, samo jedan Srbin je u svom životu poginuo više od hiljadu puta. Zove se Bata Kameni i po zanimanju je kaskader. Aleksandar Vučić nije po zanimanju kaskader, već premijer, što ga ne sprečava da nastupa pod geslom: “Gde god sam bio, svud sam poginuo”.
Od Feketića, preko Obrenovca, Vašingtona, Koceljeve, Brisela do Srebrenice, uvek je, prema rečima Aleksandra Vučića, ginuo isključivo Aleksandar Vučić. A onda je lagano ustajao, otresao prašinu i uzdignute glave nastavljao dalje ko da ništa nije bilo. Tako da samo mačka, Bata Kameni i premijer Vučić imaju između devet i tisuću života.
Te će i Srebrenica u svetskoj istoriji ostati upamćena kao mesto nastavka dugogodišnjeg genocida nad premijerom Vučićem.
Ali se premijer, u inat svima, poput onog Stanislava iz “Radovana Trećeg” koji je skočio sa 13. sprata i vratio gore samo da bi besno pitao ukućane: “Ko je viknuo: šta vidiš čiča!?”, uvek ponovo pojavi, jer deluje po svetosavskom principu: “Ko tebe kamenom, ti njega konferencijom za štampu”. Ili: “Ko tebe kamenom, ti njega Dnevnikom”.
Premijer najviše voli da vodi Dnevnik 2 i Nacionalni dnevnik, ali je tog dana rešio da vodi i onaj od Ane Frank.
U dnevniku premijera Vučića za 11. jul leta gospodnjeg 2015, piše:
10,00: Dragi dnevniče, evo me u Potočarima! Još kada sam u knjigu žalosti upisao: “Volim Bošnjake i rado ih se sećam” – primetio sam da me domaćini gledaju ispod oka.
10,15: Na komemoraciji su me smestili u red gde sede sekretarice, valjda me je zato šef letonske diplomatije u prolazu šljepnuo po zadnjici. Moron!
10,25: Bakir me svesno izbegava: kad krenem ka njemu hitro ulazi u najbližu prostoriju: dvaput je zbrisao u ženski WC, triput u trafo stanicu i jednom u šaht.
10,30: Klinton traži da mu donesem čašu vode. Krišom sam mu pljunuo u čašu.
10,35: Namignuo mi je šef letonske diplomatije. Moron!
10,48: Moj šef obezbeđenja, agent Biailović, javlja mi da je napolju mirno: “Nalazim se na nekom velikom parkingu, oko kog su ukopani beli stubići… Hiljade belih stubića. Ogroman parking”. Prekoravam ga da konačno nauči da razlikuje nadgrobne spomenike od stubića oko parkinga. Obećava da će naučiti!
11,00: Agent Biailović mi javlja da napolju nose transparent: “Ubijte sto Muslimana za jednog Srbina”. To mi je odnekud poznato. Setiću se…
11,23: Šef njihovog protokola mi kaže da zbog lične bezbednosti najbolje da smislim neku lažnu funkciju kad krenemo na dženazu, u masu. Odbacuje moju ideju da na rever okačim natpis: Aleksandar Vučić, Udruženje “Majke Srebrenice”. Posle dužeg razmišljanja na rever kačim legitimaciju: Aleksandar Vučić, predsednik Udruženja “Braća od tetke Srebrenice”.
11,35: Šef njihovog protokola mi kaže da je Boris Tadić bio mnogo inventivniji. Na rever je zakačio legitimaciju: George Clooney, actor.
11,40: Ljut sam što je Tadić inventivniji od mene. Zato na rever kačim legitimaciju: Aleksandar Vučić – Vučko, maskota Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu ’84.
11,50: Šef njihog protokola mi opet kaže da je Tadić bio inventivniji. Kada je drugi put bio u Potočarima, na rever je okačio natpis: Angelina Jolie, actress, filmmaker and humanitarian.
11,55: Dodik mi javlja da su njegovi ljudi u civilu svuda okolo. Kaže mi da je šifra po kojoj ću ih prepoznati: “Vazduh treperi kao da nebo gori. Sprema se oluja…”
12,00: Krećemo na dženazu. Vidim pored nekog tipa u civilu koji zuri u mene. Mora da je onaj Dodikov. Kažem mu šapatom: “Vazduh treperi kao da nebo gori. Sprema se oluja…” On mi kaže: “Znam, bolan, to je iz ‘Valter brani Sarajevo’, daj nešto teže!” Izgleda da nije onaj Dodikov.
12,05: Primećujem da prisutni na groblju i ostala mnogobrojna rodbina viču: “Vučiću, pederu”. Izgleda da je Duško Vujošević uticajan među Bošnjacima. Šef letonske diplomatije mi maše kroz masu. Kreten!
12,08: Prilazi mi neki tip u havajskoj košulji i kaže: “Vazduh treperi kao da nebo gori. Sprema se oluja”. Ja mu kažem da ćemo o “Oluji” u avgustu, ima vremena. On kaže: “Bolan, mene poslao Mile ako bude neki belaj. Ne brini ništa, pre deset godina sam obezbeđivao Klunija, a pre pet Anđelinu. I ništa im nije falilo”. Iz novčanika vadi fotografije sa Klunijem i gospođom Džoli. Ajd što ne razlikuje Tadića od Klunija, al’ ne razlikuje ni Anđelinu. Šaljem Dodiku SMS: “Kog si mi ovo poslao?!”
12,12: Prilazi mi žena obučena u burku i kaže: “Vazduh treperi kao da nebo gori. Sprema se oluja”. Kažem joj šapatom: “Aaa, gospođo, vas je sigurno poslao Mile!” Ispod burke čujem muški glas: “Šuti bolan, ja sam muško – Mitar M., šef specijalnih jedinica Republike Srpske. Budi bez brige, brate Vučko, čuvao sam ja i Džordža Klunija. Samo šuti, ne poznajemo se!”
13,00: Trenutno sam sprečen da pišem dnevnik. Spale mi naočare.
13,05: Onaj u havajskoj košulji me ubacuje u džip i bežimo. Dok jurimo ka Bratuncu, onaj u havajskoj košulji javlja se ženi: “Bona, neš verovati kome sam upravo spasio život! Vučku! Znaš onom… Olimpijada, Sarajevo, Jure Franko, Bojan Križaj… Ne vjeruješ! Pa evo ti on!” I pruža mi telefon: “Vučko, bolan, oće da te čuje moja žena”. Petnaest minuta ubeđujem ženu onog u havajskoj košulji da sam ja lično maskota ZOI u Sarajevu. Kakav dan!
13,10: Neša mi savetuje da se pravim mrtav, ali ja ipak zakazujem konferenciju za štampu.
15,10: Gledam specijalni program na Pinku: “Atentat na Vučića”. Neša kaže da je upravo saznao od mene da su me napali navijači iz Sandžaka. Vučelić kaže da iza napada garantovano stoje “Crni labudovi”. Krle kaže da verovatno nisu “Crni labudovi”, već “Crvena jabuka”. Vučićević kaže da je upravo saznao da me je napao “Dubioza kolektiv”. Zoran Babić sumnja na Al Džaziru (moram da mu javim da se to zove Al Kaida), dok posle tri sata programa Vučićević zadihan opet uleće u studio i tvrdi da ima očevidavca koji su u Potočarima videli lično Li Harvi Osvalda. I meni se čini da sam video Osvalda. Doduše, tek kad su mi spale naočare. Pametan je Vučićević!
I tako je to bilo.