Na predstojećim izborima Srbija će birati između dva obećanja. Prvo glasi: “Živećete bolje za dve, najkasnije tri godine”. A drugo: “Srušićemo Vučića za dve, najkasnije tri godine”.

Mada realnije deluje obećanje: “Srušićemo sve spomenike koje je otkrio Vučić za dve, najkasnije tri godine”.

Otkrivanju spomenika Borislavu Pekiću u Beogradu prisustvovalo je nekoliko stotina građana koji su nosili po jedan cvet, zato što je nekoliko stotina građana kolektivno mislilo da je Pekić bio cvećar, čim mu otkrivaju spomenik na Cvetnom trgu.

A možda je bio i vračara, čim mu otkrivaju spomenik na Vračaru.

– Znam ga! Držao je cvećaru na ćošku, divan čovek, kod njega sam kupovala hrizanteme, a znao je i u šolju da gleda – rekla je žena iz mase, ali kada je posle saznala da je Pekić zapravo bio pisac & osnivač DS, besno je odbrusila: “Dođe mi da sutra umrem kad vidim kojim sve budalama premijer otkriva spomenike” – istakla je ona, valjda u nadi da će i njoj u takvom spletu okolnosti premijer otkriti neki spomenik, makar jednu bistu.

Ovo se verovatno nije desilo onomad na Cvetnom trgu, zato što Orkestru za svadbe, sahrane, otkrivanja i otvaranja Srpske napredne stranke uopšte nije bitno šta se otvara, već ko otvara.

– Što mi ovaj kamen temeljac liči na čoveka u sedećem položaju! – šuškalo se u masi, jer je 80 odsto njih bilo ubeđeno da će ta grinfild investicija, otkrivanje spomenika Borislavu Pekiću, biti višestruko korisna za našu zemlju, pošto će uposliti bar 2.000 građana Vračara, koji ionako ništa ne rade, samo vračare.

Vračar je, šuškalo se u masi, garantovano dobio takvo ime pošto su se u tom kraju od davnina masovno naseljavale vračare, kao što je Žarkovo dobilo ime po nekom Žarku Volu. Samo ime kaže: bio neki Žarko, a zvali ga Vo, te je tako nastalo Žarkovo. A onda se neko setio da je Žarko, sem što su ga zvali Vo, slepo verovao u reforme. I zahvaljivao se svakom ko mu smanji penziju.

Predizborna kampanja za izbore 24. aprila već ima radni naziv “24 aprila sa Aleksandrom Vučićem”, pošto je “24 minuta sa Aleksandrom Vučićem” veoma kratak period za toliko poslova koji su pred nama. Mada bi mnogo bolji naziv bio “24 prva aprila sa Aleksandrom Vučićem”, s obzirom je srpski premijer, zapravo, ličnost iznikla direktno iz prvoaprilske šale.

A i ove godine obeležava 24 godine svog umetničkog delovanja, jer se u Srpsku radikalnu stranku učlanio 1992, misleći da će to trajati kratko, dok ne oslobode Zagreb od Hrvata.

Kada su urednici srpskih novina u dobra stara vremena imali zadatak da za prvi april, Međunarodni dan šale, izmisle nekoliko naslova, obavezno bi tu ulazio naslov “Vučić u Vašingtonu” ili “Toma u Briselu”. Čak ni za prvi april među te neverovatne naslove niko se nije setio da stavi naslov “Vučić otkrio spomenik Borislavu Pekiću”, zato što u to dibidus niko ne bi poverovao, čak ni pasionirani čitaoci Informera, koji veruju u sve naslove gde premijer nešto otkriva.

I koji su čvrsto ubeđeni su da je sem Pekića, premijer otkrio i toplu vodu, Ameriku, penicilin i da zemlja nije ravna ploča.

Tako da većina i misli kako je premijer pre neki dan zapravo prvi otkrio Pekića, samo treba paziti da svoje otkriće i ne patentira.

Svako ko u međuvremenu ima nameru da ode u večna lovišta, za svaki slučaj mora na vreme da kovertira poslednju želju. Recimo: “Molim da otkrivanje mog spomenika obavite u krugu porodice i bez publike koja je prethodno bila na otvaranju fabrike metalnih odlivaka u Rumi”.

Mada ni tada nije isključeno da će se pojaviti premijer u pratnji tri puna autobusa i reći: “Mi smo rođaci po ženskoj liniji”.

Pa će otkrivanje spomenika onima koji nisu želeli da ih u bronzi otkrije baš Vučić verovatno obavljati krišom. Znate ono: “Tokom noći su se u Beogradu pojavila dva nova spomenika, ali niko ne zna ko ih je tu postavio”.

Zato je najbolja varijanta, ako već imate životne predispozicije da vas jednog dana izliju u bronzi, da ni pod kojim uslovima ne umirete, čega se prvi dosetio Dragoljub Mićunović, jedini čovek na svetu koji još za života razmišlja o sebi kao spomeniku.

Što je, kao i sve ostale ideje koje ovih dana dolazi iz srpske opozicije – praktično nemoguće, ali dobro zvuči.

Mićunović je pre neki dan izjavio kako je čvrsto rešio da nas nikada ne napusti, što uopšte nije loša odluka, pošto u suprotnom Demokratska stranka ne bi mogla da nađe ko će biti prvi na listi na narednih 20 izbora.

Zato što su svi iz DS koji bi mogli da budu prvi na listi u međuvremenu otišli u večna lovišta. A spomenike će im sukcesivno otkrivati Vučić, koji će, kako je krenulo, na kraju otkriti i velelepan spomenik Demokratskoj stranci. Samo neće imati ko da se buni u Demokratskoj stranci što je baš on otkrio spomenik Demokratskoj stranci. Osim ako na vratima ne napišu uputstvo: “Ko poslednji izađe, neka nam podigne spomenik”, pa ga preduhitre.

Te neće biti čudo ako narednih dana Glavni odbor DS odluči da Mićunovića zalede ko Diznija, pa da ga odmrzavaju pred svake naredne izbore, jer je i on jedan od krivaca što Srbija 2016. godine sve više liči na Diznilend.

Tačnije, na državu u kojoj Filip David mora dobro da pazi da ne preteruje sa masnim, slanim, ljutim, kiselim i svim ostalim stvarima štetnim po zdravlje, bar dok ne prođe mandat Tome Nikolića.

Zato što postoji mogućnost da ga upravo on svečano otkrije u originalnoj izvedbi nekog akademskog vajara. A da pritom ne trepne.

S tim što bi spomenik Filipu Davidu u tom trenutku garantovano trepnuo.

Ima nekih spomenika koji lakše trepnu nego neki ljudi.

A doći će vreme, to mora da su rekli Tarabići, kada će i spomenici početi da beže kad vide ko je došao da ih svečano otkriva.